Priče za decu

Lovačke priče

Napisao: Danilo Kocić



Sve se zbilo jednog prohladnog jesenjeg dana i sve je stalo u jednu neveliku torbu koju sam nosio na leđima. Krenuli smo moj deka, ujak i braca u lov.
-Biće bogatog lova! – kaza deka.
-Videćeš divlje svinje! – prozbori ujak.
-Ne lažu te oni! – kaza mi brat.
Bio sam radoznao, kao i svako nestašno dete, ali sam rešio da podvalim lovcima. Kada smo stigli na vrh velikog brda sa koga se lepo videlo naše selo, kazah zapovednički:
-Ja ovde komandujem!
Zbuniše se i deka, i ujak i moj braco.
-Kad vam ja kažem da lovite, lovićete divlje svinje i ostale životinje.
-Uredu! – pristaše svi.
Od tog trenutka usmeravao sam lovce svirajući u pištaljku. Na moj prvi znak, krenuše. Kada sam ih drugi put upozorio, potrčaše, a kada sam počeo neprekidno da duvam u pištaljku, posmatrao sam deku, ujaka i bracu kako su naslonjeni na požutelo drveće i kako drže lovačke puške spremni da ih upotrebe. Video sam da su nestrpljivi, jer su, eto, došli da ulove divlje svinje, a ja sam im dao znak da budu mirni kao nestvarne senke.
-Šta dalje da radimo? – upita deka.
-Zaista, šta da radimo? – prozbori ujak.
Brat je ćutao - valjda je čekao moj odgovor - pa se i on oglasi:
-Lovci, krenimo u napad, eno divlje svinje!
-Ne, ne, ne! – odzvonio je moj zapovednički glas.
Zanemeše svi kao kamen na litici toga brda. Posmatrali su moju senku koja se približavala mestu gde je braco primetio svinje. I zaista, bila je jedna, ali i njena deca. Ukupno sedmoro prasadi.
-Dođite da ih vidite! – naredih lovcima.
-Strah me je! – kaza braco.
-Ne boj se, ovo nisu divlje svinje! – kazah odlučno.
Deka, uja i braco tada dođoše do mene i svinja, a onda se svi nasmejaše. Nasmejah se i ja.
-To su deda Jovine svinje! – kazaše.
-Izgubio ih je pre nekoliko dana! – prozbori deka.
-Žalio se i meni! – kaza uja.
-Krenimo sa njima u selo! – reče braca.
Kad nas je video, deda Jova je zaplakao od radosti. Ponudi nas toplom pogačom i sirom.
-Svima vama na poklon dajem po jedno prase! – kaza deda Jova.
Tu ponudu dobrog deda Jove nismo mogli da odbijemo.

U šumi

Tata i Olja pošli su u šetnju kroz šumu. Nikada ranije Olja nije videla predeo u kome raste toliko različitog drveća. Tata je objašnjavao:

"Najveće drveće u našim šumama je hrast. Na hrastu rađa žir, koji rado jedu veverice i divlje svinje."

"A koje je ono prekrasno drvo sa belim stablom, čije je lišće sad u jesen žuto?"

"To je breza, - odgovorio je tata. - A malo dalje od nje je jedna jasika, slična brezi. Njeno lišće treperi i kad nema vetra."



"A onaj šumarak tamo?"

"To su bukve. U našim šumama najviše ima bukava. Bukva je vrlo korisno drvo i upotrebljava se za razne stvari, od loženja pa do nameštaja."

"Kraj onog potoka ima nekoliko stabala kojih nema na bregu!"

"To su vrbe, koje vole mnogo vlage, pa najčešće rastu uz reke i potoke." Tako su Olja i tata šetali kroz šumu, pa su videli divlju krušku sa sitnim oporim plodovima, i grmove leske na kojima je bilo puno lešnika, još odevenih u zelene košuljice, ali već zrelih. Usred jednog prostranog proplanka ugledali su lipu, drvo sa velikom krunom i puno lišća, a kad se dan bližio kraju, vratili su se kući.